Ivan Picer rođen je 9. travnja 1946. godine u Sigecu (Podravina). Od mladosti se družio s nikad prežaljenim seoskim stazama, petrolejskim lampama, sanjkama, kolovratima, konjima, kravicama... nikad nije prežalio romantične, mirne stvari koje su nestale. Premda je završio srednju upravnu školu, ostao je seljak-poljoprivrednik privržen zemlji i svemu što na njoj raste, cvjeta i umire. Pjesme su mu više puta objavljene u Glasu Podravine, u Podravskom zborniku, u Kajkavskom kolendaru Čakovec, recitalima ne televiziji, na recitalima Kajkavske popevke u Krapini, na recitalu Draga domača reč u Ivancu, u Zborniku hrvatskog sabora kulture. Dvije godine uzastopce pjesme su mu dobile nagradu publike na recitalu «Dragutin Domjanić« Sveti Ivan Zelina. Pjesma «Ona i on« je za 2017. godinu na 25. recitalu suvremenog hrvatskog pjesništva «Senje i meteori« Varaždin dobila nagradu za najbolju pjesmu na kajkavskom jeziku. Od 2013. godine član je Društva hrvatskih književnika podravsko-prigorskog ogranka, te član Ogranka Matice hrvatske u Koprivnici od 1990. godine. Objavio je knjige: «Bele vile dravske« 1 , «Bele vile dravske« 2 i «Perle z škatulke« s kajkavskom i štokavskom poezijom te šaljivim anegdotama, kao i knjigu «Most prema Galoviću«. Te knjigu s naslovom ,,Zavičajnim stazama'' i poetsko-slikarsku mapu ,,Na najlepši zvezdi''. Sudjelovao je u šest skupnih zbirki pjesama Literarne sekcije Kulturno umjetničkog društva Podravka kao i u drugim skupnim zbirkama diljem Hrvatske. Primljen u članstvo Društva hrvatskih književnika 25. veljače 2019. godine.
KRE GALOVIČA
Izkajoč zmisla spod površnosti i večno
plakajoč nad nebitnem.
E, da je mladost mogla mudreše stareti.
I samo se smejati,smejati...
Smejati se semu,mesto plakati.
Kakva je to bila žofka slastičarnica!
Pona cukora i pona neznanja.
Jeden grozd,pijar vina, pojnva kostanja.
Šetnja vetrovitem bregom. Čkomeče roke trsja.
Odbežali kostanj.
Vu glavi se zbrčkano.
Zazovni Galovič i moje bučno,
zlupano živlenje kaj je čekalo lubav,drftaj
ili bar tak nekaj.
Počel sem mu ostavlati svoje tajne na čuvanje.
Vu glavi počel pisati romane pona poglavlja,
preveč sumnje,
preveč ratov z svoje nesigurnosti
i večerov z povorkom upitnikov.
E, da je mladost mogla mudreše stareti.
I samo se smejati.smejati se semu.
Morti bi se nekaj nafčil...
Morti mefkeše se nasloniti na njegve široke
pleča i lepše zlejati joči na tinto z njegovoga pera.
MOJE REČI
Mefki sneg fpija moje reči,
moje slova rasteplo se po snegu...
A tali se sneg i moje reči z njim
-bluzgavica, voda,blato i moje reči.
I z mojemi reči natoplena je zemla,
vlažna, gnojna, plodna...
I zraslo je snega:
i cvetja i trnja
i bujno razlistalo se drevje
i moje reči z njimi zrasle z zemle.
i svetle se vu cvetju
i muče se pripičene na trnju.
I moje reči na listju trepere,
z njimi se veter igra,
na deždu se lešče...
A kesno v jesen
moje reči vu cvetju,
vu trnju, vu listju
na zemli počivajo...
A onda sneg pada
pak je pokriva
i nazaj se rastopi
i nazaj z njimi
zamlo gnoji.
NE GUČI
Ne guči, noćas, tako divne pjesme
što opajaju me čudnim žarom,
stvarajuć mi u srcu korake plesne,
milujuć me tihim, golubinjim darom.
Ne nosi toliko sunca u sebi
što sija mi mojim dalekim žalom.
Toliko svijetlih iskrica u tebi
miluju me perom, anđela čuvarom.
Ne nosi u me zvuke dalekih sjeta,
kad prolaze sunčane ure babljeg ljeta,
sunčana svila što u jeseni prelijeta.
Ne guči golubice, čudnim žarom.
Opijaš me tihim golubinjim darom.
Imenujem te, noćas, anđelom čuvarom.
NEMIRNA LABUDICE
Kad bih te opet, iz početka volio,
zanjihao bih sve
krošnje na suncu
kao vitku kolijevku
u kojoj je zaspala ljubav.
Kad bih te opet, iz početka volio,
ne bih sputavao tvoje korake
ni držao tvoje ruke za svoje radosti.
Pustio bih te da prolaziš svemirom slobodna
i slušaš zanesen pljesak mladih muževa.
Kad bih ze opet iz početka volio,
široko u svijet bih pustio
nemirnu labudicu iz svojih ruku,
siguran da će se vratiti
kad jesenje nevrijeme dođe.
Kad bih te opet iz početka volio,
sav bih bio sklonište sigurno,
pećina dobra ta tvoj odmor i tugu.