DRUŠTVO HRVATSKIH KNJIŽEVNIKA
Osnovano 1900.Miki Bratanić
Digod je čagod boje ne znat
Znate ono kad digod kamera zaviri u dvor neke kineske kuhinje pa pokaže one šišmiše, žabe, zmije, kornjače, pase, mačke i sve one puste beštije, i kožnate i pernate, i gmazove i crve, i kukce, i sve i svašta, ča se nama ode ka gadi. Znate ono. Ono kad mi rečemo: bljak. I kad se čudimo kako oni mogu to jist. E, uvik kad se naši judi tome čude, čudin se i ja njima. Eto čudin se, jer bi baš volija čut ča bi rekli neki drugi kad bi zavirili u naše kuhinje, ili u dvore naših kuhinja. Pogotovo u one tradicionalne ricete naših starih od kojih se ližu prsti.
Znate ono kad se kuhaju tripice ili kad se frigaju možjani, ili recimo kad se vare čvarci. To bi bilo kad se kuha, ali još boje bi bilo vidit ono iza, u dvoru, kad se potrebni sastojci pripremaju.
Uvik se sitin ditinjstva i našeg dvora kad bi pokojni barba Morko Kišin doša zaklat kozlića. Ajme, majko, koje su to za mene bile traume. Prvo oni plač kozlića. Pa plač koze. Pa opiranje kozlića, pa trzanje.
A stara bi nona čekala s tećicon i kad bi se oni oštri nož zabija u vrat bidnega kozlića, ona bi brzo stavila onu tećicu ispod, da se u nju iscidi ona njegova tepla i nevina krv.
Sad mi se, dok ovo pišen, skupi u grlu. Koji smo mi hladnokrvni monstrumi. Ma ne mislin na nas doma, i na moju staru nonu i onog mesara, nego mi ka mi, svi skupa.
Sigurno se pitate ča bi nona posli učinila s onon krvi u tećici.
E, ta bi se krv s malo kvasine i uja stisnula u toj tećici ka neki tvrdi puding.
Nije to bija nijedan mračni ritual, nego glavni sastojak jednog starog specijaliteta za prste polizat koji se zva "Ventrom". To je zapravo bila jedna proširena, ultra ekstremna verzija tripica. Sastojci su bili sva ona criva i tripice, ali i nogice, sa kunpirima i glavnin sastojkon: kockicama one zgrušane stvrdnute krvi!
I klinčići, ako ih je bilo. Morete zamislit kako je to bilo vidit u teći. Vjerojatno morete, ali ne morete zamislit kako je to bilo vidit u dvoru. Još su mi u glavi ona neočišćena criva u jednoj vridici i ona očišćena glava iz kojih bulje one bidne oči.
I prvo, prvo ča bi se izilo bija je pofrigani mozak, možjani. To je bilo prvo. Tukli smo se za stolon u kuhinji za to. A samo pri koji čas umirali smo od muke doli u dvoru.
A onda je drugo bilo "dolče garbo". Ajme kako je to bilo slatko.
S prošekon. Ka cukar. Za se udušit u tome.
Znate one iznutrice, one lipe iznutrice, jetra, žigerica, slezena, pluća, ma ne znan ni ja točno koji sve ne unutarnji organi su bili u ton slatkon guštu.
A ono lipo, normalno meso, spremalo se ili lešo, ili pečeno, a neki komadi stavili bi se onako ka na brujet i to je naša nona zvala "na porcijun". To je isto bilo lipo, mada je meni pečeno bilo najdraže. Dok bi jia pečeno, tribala ti je obavezno krpa, peča, kanavaca, jer sa salveton ne bi moga obrisat ruke kako se to lipilo. A nije ni bilo salveta onda.
Oni mesar, barba Morko, je taj svoj posal činija za kožu od beštije. To mu je bila plaća. Ne za šolde, nego za kožu.
Tako da se od one bidne beštije ništa, ma baš ništa nije bacalo.
Sve je išlo u taj.
Nisan reka da bi se oni kozlić očišćen obavezno posli obisija na konop, za noge, pod grede u konobi. Jer nije konoba bila samo za čuvat vino, nego i za čuvat kozlića. I tad mi nije bilo drago ulazit u konobu jer mi se ka ditetu parilo da je tamo neki mrtvac.
Uglavnon svaki put kad čujen kako se judi čude onin Kinezima, ili Japancima, ili nekima od onih dalekih naroda, sitin se ditinjstva i našega dvora, ma i svih onih drugih dvora, jer nije mesar dolazija samo u naš dvor. Sitin se one vridice sa crivima, i one tećice, i onih očiju koje vire iz glave i one kože s kojon bi barba Morko Kišin zadovoljno odlazija u neki drugi dvor.
Ali iznad svega sitin se onih lipih bokuna koji su mi ostali ka neka daleka iščezla privilegija koju san ima ka dite i oni dolče garbo gušti kojih više nima. Jer ovo danas je sve isprano, režentano, bez onih domaćih prirodnih okusa i mirisa. Bolje rečeno, bez traume i smrada. Sitin se onog ča su govorili naši pokojni: "Ko se nije naguca dima i najija luga sa komina, taj ne zna ča je spiza".
A za doć do lipega, triba proć grubo, to je uvik tako bilo. Mi smo se navikli samo na lipo, a pjat nan mora bit nacrtan i sve mora vonjat.
I kad vidimo ono u dvoru kuhinje, onda se čudimo i rečemo bljak.
A kad taj bljak dođe u pjat onda rečemo mmmmmmmmm, mljac.
Važno je, dunkve, ne zagledat u dvor. Digod je boje čagod i ne znat.